Sad ne ubija prejaka, već preblaga reč, takoreći nonsens, oslobođen čvrstih argumenata i logike. Misao mora posumnjati u svoju verodostojnost pre nego što postane izgovorena reč. Zato je ovih dana olovka teža od olova, papir kao da sam od sebe izmiče, pred ovim Merkurom koji zahteva duboko promišljanje i kritički um spram života, postojanja i samog čoveka. Ovo je težnja, praktično zeđ za dubokim poimanjem života i smrti, smisla i besmisla, bez straha od odgovora na suštinska pitanja i cenzurisanja.

Ovo nije strelčevski optimističan Merkur, koji nas uči snazi pozitivnih misli i afirmacija, već misao koja se, usred izgovaranja istih, promalja, kao cinična opaska, da zbuni, preispita, da sumnju probudi i stihijski uznemiri. On ničemu ne pristupa površno, sve što u životu čuje, vidi, doživi postaje predmet duboke analize i ispitivanja, pod lupom čiste logike, urođene sumnje i kriticizma. Otuda ta napetost, tenzija, tihi prezir i ostrašćenost spram budalaština, tvrdoglavih tvrdnji bez argumenata i tako suvišnog lupetanja.

On nije komedijaš, ne zasmejava, ne zabavlja, ne pruža reči utehe kad nema je, težak je i surov poput oproštajnog pisma umirućeg, poput duge zatvorske presude, poput „nije odobreno“ na sve naše želje i planove, bez pokrića i realne osnove. Ovo je veliko, ali istinito „NE“ kad ne može, kad ne ide, kad u nečemu nema smisla i istine. No, sad misao ima ogromnu snagu da nas razdrma, pokrene moždane mišice, ne bi li zakovitlala uverenja, postrojila ambicije, planove, ciljeve i duboko istražila akreditacije, motive, realnu potporu za iste..